Упркос чињеници да производња и примена пластике која садржи електропроводљиве адитиве датира много деценија уназад, живот се ту не зауставља, развој је континуиран. Основни циљ је постићи ниво проводљивости потребан у датој примени са што мање и што јефтинијих адитива. Што се тиче примене, разликују се три (не оштро дефинисане) класе: антистатички производи, који смањују таложење прашине на површини, статички дисипативни производи, који могу да испусте акумулирано статичко наелектрисање у предвидљивом времену уземљењем, и проводљиви производи, који су способни да заштите електромагнетне сметње (ЕМИ).